- ljuba-trebotin ::
CIRKUS
U ovom gradu,
u ovom mraku,
vetar ne duva.
U ovom gradu,
ljudi su crvi,
ljudi su bosi,
ljudi su izmrzli
od čekanja.
U ovom gradu,
prašina se uvukla
u sve pore,
pod kožu.
Vazduh je težak,
u ovom gradu,
kao i breme,
koje se nosi.
U ovom gradu,
u ovom mraku,
nade nema.
Ovde je sve trulo,
ovde je sve suvo
i za vatru spremno.
Na ruševinama starim,
novi se život,
lakše zida.
To je taj cirkus.
(C) Ljubodrag Obradović
u tom gradu i u mraku svetli i vetar duva, ljudi su bosi i izmrzli, ali jos uvek ljudi, prasina...u njoj ima cari, sterilno je hladno i oko srca ledi, breme..neka ga, da ga nije, kako bi ljudi osetili srecu, kada se istog bar na kratko rese...nada...ne trazimo je u gradu...nego u nama...
nedavno sam ispisivala stranice dnevnika i evo sta je pisalo za 21.10.07...:
"hladan zimski dan. grejanje u stanu je upaljeno i prijatno je boraviti
u njemu, pogotovo kad pogled zaluta kroz prozor na jedan sivi odlazeci
dan. radila sam danas i to je dobro. u stvari. pocinjem biti zahvalna
svakom danu koji radim, bez obzira na umor. oni slobodni su mi poceli
predstavljati problem. a kako i ne bi u ovoj tudjini. naidju periodi,
kada se trgnem zaprepastena i zapitam se „šta ja radim ovde? kako sam
se nasla tu gde sam? idem ja svojoj kuci...neću ovo...”
ali
onda, vrlo brzo ponovo usnem. morê ponovo zavladaju, znoj mi orosi
celo, telo se trza...ali do jave nikako da dospem i pobegnem svojoj
kuci.
slusam u tom snu kako ljudi, moji ljudi, dobro znani, a i
oni neznani(i ti su moji) vape da sanjaju mojim snom...čujem im glasove
„hoću i ja taj 'leb da jedem”, čujem im onaj prvi korak kojim krecu na
tu stazu bez povratka, ali kao i u svakom snu, moji su pokreti
usporeni, slow motion, ne uspevam da ih zadržim, želim da vrisnem „ne,
ne cinite to. sve je to varka. idete djavolu da se poklonite, lica će
vam unakaziti, postarati, zarazice vas besmislom, zarazice vas
neimastinom u imanju i na kraju ono najsvetije u coveku, ono sto dusom
zovu, otcepice od vas hiruskim zahvatom bez anestezije. oseticete svu
bol od tog odvajanja, ali necete biti u stanju da se branite, jer su
vas pre toga vezali. vezali su vas novcima, vezali su vas kucama,
kreditima, sjajnim lepim namestajem, krpicom na vama. heh...krpica, da
bitno je šta su na nju prilepili, onomad dok niste gledali. Armani bese
li? njemu je dobro dok je onih koji za tim slovima jure, a jureci za
njima, koliko ste morali leseva da zaobidjete bez osvrta...o neke ste
nogom zapeli, ali trka je bespostedna, nema se vremena na ”prepreke„
osvrtati...”izvini, moram dalje, Armani me ceka„...!”
sve bih
ovo u jednom vrisku rekla, ali kao i u svakoj nocnoj mori, usta
otvorena, ali glasa nema. i njega su mi uzeli. otvaram usta, ali dzaba
sve. čujem ih kako govore između sebe „ stranac je to, ne osvrci se na
njega”.
moja usta su i dalje otvorena...valjda zbog nade da će
se iz njih ipak jednom krik promoliti, da ću im njime, bar na kratko,
pogled na meni zadrzati. ali ne cekam ja taj krik zbog njih. cekam ga
da me probudi, pa da ustanem u svojoj sobi i shvatim da sam kod svoje
kuce i da ću progovoriti sa mojim ljudima, dobro znanim, a i onim
neznanim, sa kojima se tako lepo ispricam u trgovini, u gradskom
prevozu, u nekom dugackom redu za uplate i isplate...ne znaju ovi
ovde(u snovima-nocnim morama) da ti redovi nisu nastali zbog nereda u
poretku. ne znaju oni da si ti redovi namerno stvoreni da se komsija sa
komsijom vidi, da progovore koju, za zdravlje se upitaju. da saznaju ko
je dete dobio, ko se ozenio, udao, ko je na nesrecu umro „
Uto Nov 13, 2007 2:13 am
