Studen

Stud


1.
Ledna duša zna kad grca i strada
grozničavih misli, uzbuni se roj,
Sudbom hoće da se muči sada,
stihove da sroči kao vapaj svoj.

2.
Sve da stane, za čas, harmonija cela
da ispuni mir, odjek pakla, buke i
priđu mi utvare greha, kajanja i muke,
da se zidom kače, penju, lica bela.

3.
Znake krotke, sitna, brojanice zrna,
već se nižu, tajne reči da mi slože
Misli što nemaju mira pa se množe,
i tu patnju zbore, ova slova crna.

4.
Crna slova promiču ko svita,
Misli teške, tajanstva i strave,
padaju i sležu, ko otkosi žita,
Dok umoran sedim, oborene glave.

5.
Nije mudro reći, što ti uvek godi,
I zbog čega opet duša moja strada,
Dal su slova mala, preostala nada,
Gde mi misli ove, kob sudbe već vodi.

6.
Sve je tražim, sred noćnoga mira,
Kao krivac milosti da prosim,
Da je snivam i u pesmi nosim
i muziku setnu što ti srce dira.

7.
O, šta je to, što u tebi blista,
Koja li si tajna, zagonetna svrha,
Obzira da nema, pamet da mi skrha,
Ne, nisu čini, to je njena duša čista.

8.
Pa ipak mila, da si sama htela,
dok si Portom,nekad, šetala se sama,
Da se setiš, zašto mene obuzima tama,
Znam da nisi mogla, ti to nisi smela.

9.
Čekaću te uvek, kao pesma jutra,
Tražiću te samo da ti vidim zene,
Kada vreme mine i ne bude mene,
Pesnik srećan tražiće te sutra.

10.
U meni će za te, uvek biti mesta,
za čekanja duga, sećanja i tugu,
Bol što para i za nebo dugu,
Ljubavi od zvezda, razočarenja česta.

11.
Sve kad prođe, mladost umine i zgasne,
I sunca će starog, zamaknuti kola,
Drhtava se ruka pera prihvati sa stola
Ti mi uvek dođi u časove kasne.

12.
Iz crkve Mila, krstić stavi on te seća,
Maramu crvenu, oko vrata koju volim,
Uvek drugačija, lepša, ja te molim,
U one čase kad gori, zadnja moja sveća.

...kao eho vekova prošlih u meni.