NAS DUG ?

Prvo, dug mora biti priznat, i to je nešto što ja pokušavam da dokažem. Zašto hrišćani ne bi svugde priznali Isusa kao Jevrejina? Zašto se ne bi rado pozivali na Stari zavet kao najjevrejskiji spis? Zašto oni ne bi proklamovali krvno srodstvo crkve i sinagoge i hrišćanske nedelje sa jevrejskim Sabatom? I šta bi kao verska ubeđenja izgubili i šta ne bi dobili ako bi jevrejski izvori tog učenja konačno postali jasni? Sve to nije previše, možda, u ozbiljnom poslu otplate teškog duga, ali na kraju krajeva i to bi bilo nešto. Prvi korak značio bi rasterećenje od jedne obaveze kada se prizna da ona postoji.

Drugo, zašto mi ne možemo da platimo taj dug Jevrejima boreći se protiv antisemitizma? Svuda oko nas besni ta odvratna i fatalna kuga. Ona dejstvuje i njeno pustošenje nije samo u Nemačkoj i u Evropi, već upravo ovde u Americi. Poluskriveno, polujavno, pre šaputanjem nego vikanjem, ne u obliku tajnih progona već bezbrojnih malih čarki i nepravdi, ipak nije ništa manje fatalna kao predrasuda koja truje duše, to prokletstvo je naše prokletstvo i ono treba da se okonča zato što je velika sramota. Ovde je potrebno da crkva, u ime Isusovo, prednjači u žigosanju te zaraze koja proždire nas same jednako kao i naše žrtve. Boriti se i uništiti antisemitizam – to će biti značajna otplata duga.

Konačno, u smislu plaćanja hrišćanskog duga judaizmu, postoji mogućnost bogato sadržana u vidu priticanja u pomoć jevrejskim izbeglicama koje lutaju po svetu u bedi. Hrišćanstvo je već mnogo učinilo za te izbeglice. Katolici i protestanti u Nemačkoj i u okupiranim zemljama su podigli glas protiv nacističkih užasa, i u mnogo slučajeva se poistovetili sa onima koji pate. U Engleskoj i u ovoj zemlji hrišćani su bili velikodušni u pomaganju i ponudili i skloništa i hranu za beskućničke čete Izraela. Ali sve što smo učinili ipak nije dovoljno. Potrebno je više i više, sve dok poslednji Jevrejin na sveto ne pronađe svoj dom i ponovo svoju zemlju, svoje mesto na velikom telu čovečanstva. Pomoći Jevrejima u njihovom času velikih jada što ih podnose još od kada je Jerusalim pao pored Titusom, to je sada naša jasna dužnost. I to će biti idealna prilika da smanjimo dug koji je tako dugo neotplaćen.

Spojiti Jevreje i hrišćane zajedno, ne preobraćenjem niti spajanjem jednih ili drugih, već njihovim spoznavanjem tog duhovnog krvnog srodstva koje ih čini jednima – to je naša sveta dužnost. Da okončamo nepravdu i vekovni užas otkrivanjem i ostvarivanjem tog „jedinstva duhovnog koje je temelj mira“. Jevreji i hrišćani već su jedno u svemu što je centralno za unutrašnju suštinu naše vere. Zašto mi ne bismo bili jedno po onome što je središte vanjskih odnosa u našim životima? U obe grane familije postoji obaveza da se prevaziđe separatizam i izolacija – ali najviše i smesta ta obaveza leži na hrišćanima, koji su brojniji, moćniji – i taj dug mora da bude plaćen!

Pomišljam, dok ti ovo iznosim, na veliku scenu u Lesingovoj drami „Mudrac Natan“, gde se dotiče ta istina. Neki od vas možda su gledali tu dramu kada je zimus izvođena u Njujorku. Ako jeste, onda ćete se setiti scene na koju mislim – to je scena kada kaluđer Kristijan upravo otkriva da je Jevrejin Natan učinio veliko delo velikodušnosti i žrtvovanja. U svom entuzijazmu i zahvalnosti i želeći da nagradi Natana najvećim priznanjem koje bi mogao da mu oda, kaluđer kaže:
„Natane, Vi ste hrišćanin,
Da, kunem se
Vi ste hrišćanin –
Bolji nikada nije živeo“.
Ovome koji je velikog srca i mudar Natan odgovara:
„Stvarno!? Najveća stvar koja me čini hrišćaninom za Vas, za mene je to što sam Jevrejin!“