Samoca je kao tisina - glasnija od svakog zvuka

Samoca je kao tisina - glasnija od svakog zvuka


Dopada mi se ova tema.
U nasem drustvu ne govori se cesto o samoci a nje danas sve vise
ima. Sve je vise razvedenih i samih, sve manje razgovaramo i jedne
druge slusamo, sve manje se razumemo.
Mozda se zbog udaraca zivota sve vise povlacimo u sebi, postajemo
sebicni ne dajuci nikom vise da pristupi, da nas ne bi povredili. Onda
jednog dana shvatimo da nemamo roditelja na kome se mozemo osloniti,
nemamo bracnog partnera koji bi sa nama jednako delio lepote i nedace
zivota, nemamo decu koja nas slusaju ili su oni vec dovoljno odraslipa
su krenuli svojim putem i vise nismo broj 1 u njihivim zivotima.
Uopsteno gledajuci razlozi za samocu mogu biti razliciti:
- neslaganje s drustvom, porodicom

- nerazumevanje na poslu, skoli

- siroce pa nema nikog na svetu

- stav samo sam ja u pravu i niko drugi, a vi ostali nista neznate i sl.
Bez obzira koji je razlog samoce, ne ume svako da se s njom nosi.
Neko se zatvori u svoje svetove, neko na razne nacina pokusava da je
prevazidje - knjige, skola za ples, sport, muzika, slike, setnje
prirodom, kucni ljubimci, itd. Sama po sebi samoca je jako teska. To
najbolje znaju oni koji je prozivljavaju.
Posledice mogu biti vise ili manje ocite, i ponekad te zna odvesti
krivim putem. Skolski primer bi mozda bio kad deca uskoli trude se, da
ne bi bili sami vec prihvaceni u drustvu, i rade stvari da bi se dopali
ostalima (pice, droga, kradje, seks itd). Iza toga se uvek krije
potreba za paznjom, za ljubavlju, za prihvatanjem i sl. Mozda su
najekstremniji primeri kada su ljudi silom prilika bili van
civilizacije pa onda (gotovo) polude, ogrube, zaborave na ljudskost i
toplinu itd.
U svojoj svakodnevici, u okolini u kojoj zivite sigurno poznajete
ljude koji su usamljeni i nemaju nikog. Sigurno ste culi o nekim starim
ljudima koji su ostali sami jer ih sin, ili cerka ne posecuju ili
obrnuto - otac se posvadjao sa sinom jer sin nije uradio kako je otac
zelio. Ovi usamljenici po nekad se skroz povuku iz sveta ziveci medju
svoja cetiri zida. Ne prilaze nikom da se druze, niti pak im ljudi
prilaze da se druze.
Ponekad cini mi se da je dovoljno imati dobre volje, malo ljubavi i
odlucnost, da ucinimo prvi korak da bi takvim ljudima bar na tren
promenili dosadnu sliku usamljenog zivota.