Ne zoves me prijatelju

Ne zoves me prijatelju

Ne zoves me, ne dodjoh
sam sam, na reci Seni
i njena stopa malena
zaledjena, nepomican
dok cutim u svom nehaju
placam svoje nesanice
imam tebe i zelju zarku
iskru zvezdane tisine
obale zvezdane prasine
gde me struje raznose.

Koji ti vetar mrsi kose
na tu stranu da me ponese
ili na onu gde se u
toploj Konobi vino pije
ili se prijatelju nazdravlja
na neprijatelja noz podize
mozda gde me verno na obali
kao verna zena ceka ili me
uvek lako kao pero vuces
gde mi uvek prolazi zivot
jedini prijatelju moj.

Ne pitaj sada, ne trazim
gde je moja kuca lutalica
i prosjaku uvek kapa puna
veruj mi neznam i da znam
umoran sam od teskih reci,
o boze kako da se pomolim
moje su molitve neuslisene
ni poslednji vreo poljubac
nije taj jedini trag ljubavi.
nisi ni ti samo jedan san
dovoljan kao varka i uteha
nisam sam, nisam ni tuzan,
ja vredan ratar da pijem
i psujem veruj jos ne umem.

Smrklo se, da hodam nocu,
dok se ne umorim, zedan
sedim, dremam glava mi
na grudi padne, prenem se
mislim kuca neko, srk vode
gutljaj tisine, odkucaj sata
ne gasi svecu sto dogoreva
na poslednjem belom listu
se plave neke ptice, da su
i cvetovi u basti besmrtni.

Pogledam se u ogledalo,
previjam se kao da cu da
ustanem kao da je ova
nesanica vecna, neka su
prosle sve trosne godine
neznam gde su raznele,
moje prijatelje, na kojem
jeziku se se pozdravljaju,
zar ih nevolje sacekuju,
kao stranci decu radjaju
zal crkvi nose, da utehu
nadju i krste se triput
kad ljube ikonu i pomire
se sa sobom i zivot ceo,
je ostao zmedju nas.