Dusa

Dusa


Dok u cveću šareni se vrt
u pustoj sobi me vreba smrt
Traži mi belo, bez glasa,
izbezumljeno lice od užasa.

Cvet u bašti svenuo bi drag
da zrak nema pogled blag
što ti srcu otkucaje budi
i osmehe da obraz zarudi.

Vile cveće pronašao nisam
da ti lice ozarim od milja
i u sebi da sagradim hram
gde osećas sve mirise bilja.

Ako dođeš tužna i daleka
i oproštaj duša ne sačeka
u dve reči od nedužne žrtve
čekaće ih moje stope mrtve.