postoje, naprosto, obični dani. obično topli, obično svetli, obično
ispunjeni ljudima i dogadjajima. dakle, obično docekani i najobičnije
ispraceni.
ali, celu zbrku je u stanju da napravi jedan, samo jedan neobičan dan.
dan, neobično docekan i još neobičnije ispracen. u njemu se dese
neobični ljudi, neobično lepi, neobično bogati. u tom neobičnom danu,
neobični ljudi na vrlo neobičan način udju u vas zivot, po njemu se
neobično prosecu, neobično pricaju, neobično vas darivaju i naravno,
shodno njihovoj neobičnoj prirodi, izadju iz vaseg zivota, a kako
drugacije nego neobično. zato su i utisci posle takvog neobičnog dana,
vrlo, vrlo neobični.
ali pokusati razumeti tu neobičnost, objasniti je, dovelo bi do
toga, da dan postane posve običan, a takvih je u zivotu i previse.
pruzam ruke i želim da dotaknem jedan ”svet„ jedan neobican "svet"...izabrala sam pogresan
oslonac. moram ga odbaciti i uskratiti mu zauvek moc da me zaljulja, da
me uznemiri, da mi poklanja osecanje sigurnosti da neću zavagnuti, da
se neću spotaci i pasti....
ugledala sam iskru nezadovoljstva...na par koraka je od mene, uz pomoć
vetra, za koji se molim... postace pozar koji će pretvoriti u pepeo sve
moje iluzije...
...
bljutav mi je okus u ustima...to je okus od zivota duboko bolesnog.
bolesnog od iscrpljenosti, od svakodnevnice, od onih iluzija, kojima
lomacu spremam...
ali...jedno znam sigurno. odbranicu i sacuvacu decije srce. jer to je moj putokaz prema miru, sada kada sam izasla iz razuma....
Ned Okt 28, 2007 4:54 pm
