NE BUDI SE SAMO SMRT

Ako me ne zarobi tama, probudice me svetlo. Uvek
je budjenje teze nego ulazak u prvi san. Ako se san NE prekine nekim
zvukom, onda se nase oci otvore da vidimo neki svet koji samo oci mogu
videti kada su otvorene u snu.
Poslednje svetlo se gasi a oci su mi otvorene. Kao da sam iznenada
probudjen pa zaledjen, bez daha, sa misicima koji se hlade, i mozak se
odmorio, samo srce jos kuca neki nepoznatim ritmom dok ne otkuca svoju
poslednju sesiju i stane da ceka da se sve promeni jer sve je u promeni
dok traje prvi i poslednji preobrazaj.
U jednom momentu maser je masirao moje srce koje je jedva pokazivalo da
u meni postoji jedan zar koji jos tinja i preti da se ugasi ako on ne
preduzme sve svoje prve moci da me odrzi i vrati u moju prvu stvarnost
dok se ne odlucim da moje lutanje zavrsim u nekoj zaboravljenoj areni
gde cu se izazvan nositi sa onim protivnicima koji vise ne postoje.
Jedan vest pokret, lak udarac i sve ono sto sam bio je progledalo na
kamenom stolu, zagrejan vazduh se ohladio, do tacka smrzavanja, ledila
su se kaplice znoja na licu polunagog masera. Njegov pogled je ispunjen
ocajem i izenadnom nadom. Pa se pretvorio u veselje, i jedan uzvik, pa
je sake sklopio i naklonio se prema svetlu kao u zanosu.
Dok sam zapisivao svoj prvi i poslednji san on je cutao i trljao moja
nozna stopala koja su bila poluohladjena. kada mi je krv pocela da
struji venama moji misici su se zategli i dobili boju koja se povukla
sa moje koze dok sam ja posmatrao tu svoju poslednju promenu.
Gospodaru otisao bih za tobom u tamu, da izazovem i svoju smrt. Da te
nisam dozvao i moja ruka osetila tvoj ritam umro bih od svoje ruke,
samo oni koji se hrane svetlom imaju cemu da se vrate i koje sam budio
da se ne presele u drugi svet gde posmatraju sta nisu a sta jesu, pa
nisu ni svesni da je u jedno sakriveno mnostvo i vrata koja nas mogu
odeliti od neba i vratiti na zemlju su tu ili nam se zatvoritikao i
putevi koji nas vode svuda, pa nas vracaju na nas pocetak. I nasa prva
sustina je deo nase podeljene prabiti, naseg prvog pokreta u vodi. Nema
te ravni na kojoj mozemo mrtvi uspravno stajati. Ako se ne zapise prvim
svetlom ili se ne ocrta nasa senka. Silueta mrtvih zraci nepostojanjem
i pokojem.
Ako ne ume da cuje ume da slusa, ako je slusao dok se poveravaju imao
je sve njihove posede i tajne dok se ne svrsi i svaki damar im se se ne
umiri. Uzeo sam ga za svog cuvara svetla. Od danas tvoje ruke ce
odrzavati plamen dok se ne ugase i moje oci. Ako ne umes da citas, umes
da prizoves moci da vracas svetlo iz tame. Gospodaru, moja moc je mala
a zivot kratak, neka bude vasa slava, uzmete li mi svaki dodir i moju
meru, pritiska kada nema moje ce oci postaju tvrde a srce hladno.
Ti si dobio tamo gde se sve gubi, a mene ne prate oni koji gube na
kraju vec dobijaju na pocetku kada im je sunce na zalasku a zoru ne
docekuju. Moj kraj je tvoj pocetak, tamo gde se zavrsava moj pogled
pocinje tvoj put. Cekaj tri svetla na planini gde su ljudi prizvali
zmije sarke pa su i planinu krstili dok se ne probudi ona koja je
rodjena pod crvenim svodom. Ona koja ceka ime. Ona koja ima ljubav u
srcu a pamet u ocima. Ne ume ona da pogasi zvede kao sto ume poljupcem
da ih probudi. Veceras ces bogovima dati zrtvu i obuci svoje belo
odelo, srebrnim prahom ce zasuti robinje tvoje telo pa ces se i ti
okupati u srebrnoj vodi. Popices samnom poslednju kupu vina koje je
dobijeno od grozdja, to je loza dala u godine kada je rep zvezde na
nebu bio duzi nego sto je ova reka koja protice ispod nas.
Cekaj dok se ne srusi moj poslednji grad pa me onda odnesi i ostavi gde
je nebo kljuc da se vodopad probudi. Ostavi me u i stenama i zatvori
moju grobnicu sa tri pecata pa sacekaj dok reka ne progovori i vodopad
sa morem se ne sastavi. Onda ponesi ono sto lezi ispod belog kamena
koji ces skinuti ispod mosta za vreme prvog mladog meseca u svoj dom i
cekaj. Cekaj dok se svetlo na prvoj litici ne pojavi. Onda idi i ne
osvrci se preko levog ramena. Idi sa njom na brod sa belim jedrima pa
je prati dok svoj prag od kamena svojim rukama ne iskleses, na
ostrvu gde jedine boje stene ne oboje u zarko crveno cvet koji ne
videse tvoje oci do tamo, cvet koji kao da je u pesmi nikao a pupoljak
od svetlu crvenih stena se u divlju ruzu otvorio...