u bozjim prostranstvima postoji vise vaseljena. ova nasa svima poznata. ona decija, s planetom malog princa. i ova treca je u jednoj zenskoj dusi, i o njenoj velikoj princezi će biti reč.
u njoj, toj trecoj vaseljeni, postoji samo jedan beli zid, kruzan i zatvoren. velika princeza ili velika žena, zovite je kako hocete - je naslonjena ledjima na njega, a i u centru njega - i to nije ništa neobično, nego bas u skladu sa zakonima te planete.
dakle, moguće i stvarno da stvarnije ne može da bude.
moj savet - ne opterecujte se u ovom tekstu uopste onim što se zove nelogicnost, nastavite da čitate.
ledjima uza zid, s ostale tri strane posmatra svoj svet od zida, zelela bi da pogledom pomeri zidove, da osvoji sto vise prostora za svoje carstvo, prostora za disanje, prostora za nemale snove.
onako nagurani u taj premali prostor, lepljivi su, guse i onako lepi.
ima tu u zidu još nekih sitnica. par ljutih, rukom ispisanih sara. i jedna pukotina naprimer, napravljena jednim napola uspelim pomeranjem zida. u okrilju njene još uvek diskretnosti krije se jedna recimo velika, govoreci rečima vaseg sveta, suma. gusta je i biljkama i zivotinja i vilenjacima i .. i ima tu i jezera i planina i .. ali o tome ću posle.
ledjima uza zid, dakle. a šta se desava s leve i desne i prednje strane? desilo se da je ona nasla rešenje.
ona sad ima lice na svakoj od slobodnih strana. tri. jeste, inspirisana je onim slavenskim bozanstvom svevidom bese li - ko može da bude mudriji od boga? preostaje nam da ga oponasamo.
da ima kome, ona bi se predstavila bas od reci do reci ovako:
1. ja sam bivša velika princeza koja nije mogla da stane u male oci još manjih ljudi. i ona je bila ta (ili bolje reci, ja sam bila ta) koja je odlucila da se podeli na tri dela - da bi lakse stala u ljude.
ovo lice se često ogleda u jednom alpskom jezeru kraj kojeg ne rastu narcisi. moje lice je bilo suvise lagano od prozracne ljubavi - suvise lagano da padne u svoj lik u vodi, stopi se s njim, postane deo carolije u kojoj bi zavolela previse sebe. stvarno, da li covek može sebe previse da voli?
da ne preterujm sad, videla sam ja tu druge likove pored svoga. to obavezno! ali me, znate, zla vestica zacarala na rođenju da kad god želim da se zagledam u nečiji interesantan lik, padne jedna velika kap kise iz neba. pokvari sve. i kad mi neko kaže da posle smrti idemo na nebo .. bezveze.
tamo mora da je sve .. pokvareno.
2.
Hey there people, I'm Eva. And .. i'm poetess. Do you speak serbian? yes? - onda još bolje. kao sto rekoh, Eva sam, drugo lice nas tri ili bolje reci mene. i da, ja sam pesnikinja.
mogli bi da pitate ovu iznad, nezaliveni jezerski narcis, kako sam postala pesnik, ali ona je postala neka nadobudna, bezvezna, ljuta i sumnjam da bi vam rekla. da je šta htela sa mnom da ima ne bi me odvojila u drugo lice. zar ne? što se mene tiče, mozete da je zaboravite.
da vam kažem nešto vaznije - ja s moje strane stalno gledam u onu pukotinu u zidu.
da imate mogućnosti, snage i volje da prislonite makar jedno oko na nju videli bi drvece koje vam ne bi smetalo da vidite sumu i u sumi .. pre par dana dva oka. gledaju.
protrci nešto, okrenem se, već nestane kao ono juznoamericko biće iz legendi cija priroda lezi u tome da ga ne možeš nikad videti. kakvo proklestvo! prisustvo osetis, a ne vidis. osetis pogled na sebi, ali hajde ga vidi!
ja sam izvedenica od glagola videti, mozete onda misliti kako mi je. izvedenica sam i od glagola cuti, ali sad nije reč o tome.
ma koliko ja bila brza i okrenula se - on je uvek brzi.
ipak, ta dva oka... ostane njihov trag, kao trag upaljene cigarete u mraku.
šta li gledaju? - nagriza me.
vetar koji dodje iz njegovog pravca mi kao sapuce - on te voli. nekad, ustvari najcesce pomislim da mi se to samo čini i da treba imati hrabrosti pa poverovati u to.
postadoh pesnik mislim bas radi njega.
da, da, već sledeći sekund „posle njega” ja sam postala pesnik.
proleće je bilo, secam se ko sad, i dionis je sa svojom pratnjom divljao sumom. probudila sam se od muzike i price, protrljala oci, popravila kosu i belu haljinu. valjda sam bila zaspala hipnotisana gledanjem u pukotinu.
gledam povorku. u sred toga sam prvi put ugledala te oci. šta je to? „cek' da vidim” - kažem sebi - i već sledećeg trenutka sam bila u povorci, uhvacena podivljalom nasladom muzike flauta, putenosti, poezije.
ostadoh zauvek sludjena i zasladjena - ovo vam ja sad trezveno pišem zato jer je jesen. priroda izdise.
umorni bradati bog se svalio uz pozutelo drvo, skida sa sebe vence, umorno gladi bradu i kao da ljubomorno gleda kako satir još ponegde skokne, naostri rog, lupne kopitom o bedro neke žene.
3. treće lice ima samo ime. mada, ako razmislim bolje, ima i mesto na onoj prvoj, poznatoj planeti. i dobar deo lica od ove dve.dakle, sada sam samo....Tanja...
Pon Nov 26, 2007 9:55 pm
